Na putu do bolnice, prokapala je i kiša, pri čemu se intenzitet padanja vrtoglavo povećavao iz sekunde u sekundu. Sviđala mi se kiša, ali mrzio sam da kisnem sam. Volio sam i nebo, premda mi je uporno slalo lutanja i čemer. Tako to ide, kada nešto voliš, to nešto te i košta, a ako nemaš debelo srce da istrpiš i platiš, gotov si. Sravnjen sa zemljom. Shodno tome, nisam se predavao. Predati se značilo bi dići ruke od ljubavi, pljunuti na svako slovo izgovoreno u neprespavanimnoćima, zatvoriti knjigu prije pronalska poente. Veliki je grijeh slomiti čovjeka što te hiljadu puta sastavio. A još gori grijeh je zažmuriti, dok druga strana drži oči širom otvorene i čeka da je pogledaš.
Jer, katkad je potreban samo mali pogled da izvučeš čovjeka sa dna.
Gospodine, vrijeme posjeta je završeno. – to su bile prve riječi koje sam čuo na recepciji gradske bolnice.
– Nemoguće! Ja moram da uđem. Moram! Shvatate li?
– Žao nam je. Ukoliko se momentalno ne udaljite iz prostorije zvat ćemo obezbjeđenje!
– Zovite! Zovite čitavu armiju! Dosta mi je!
– Ti si mnogo hrabar momak.
– Ne, ja samo hrabro volim. Postoji razlika.
Iako me nisu pustili da uđemunutra, dozovoli su da ostavimstvari. Rekli su, odnijet će poslije u njenu sobu. Bilo mi je žao što ne stigoh na vrijeme, budući da nisam imao predstavu koliko vremena je ostalo ispred nas. Naime, to niko i ne zna. Za ono proteklo, iza naših leđa, boljela me briga. Šta god se ranije desilo, ne želim da mijenjam. Zašto bih? Uzaludno je. Ništa u životu nije moguće potpuno ukloniti. I spaljeni papir pepeo odaje. Korektor briše napisano, ostavljajući debeo trag. Slično je i sa ljudima, odu, a zauvijek urežu ožiljak prepun teških uspomena.
Sanja, molim te, nemoj postati ožiljak. Bojim se da nikada nećeš zacijeliti.
(Image taken from unsplash)
Published by